Moji prvi dani u vrtiću

Već nekoliko dana odlazim u vrtić i moram priznati da se još nisam navikao. Kad ću, to me ne pitajte. Svako jutro liči jedno na drugo.
Mama započinje dan rečenicom: "Dobro jutro, vreme je za obdanište. Hajde, drugari nas čekaju". A meni se nešto ne ideeeeeeee..

U kolima kuliram..Gledam kroz prozor i pravim se da ne čujem tatu i mamu: "Tamo ima puno drugara, igračaka . Tu su i one dobre tete koje će da te čuvaju. Mama i tata idu malo na posao pa će da se vrate po tebe. Važi?" Aha.....Važi.
Naučio sam gde je moj ormarić. Hoću malo i da pomognem.

A kada su patike na nogama krećem ka mami i počinjem da negodujem.

I svako jutro ista slika, mama i tata me predaju vaspitačici, ja plačem, vrata se zatvaraju i mame i tate više nema.
Kako mi je to samo ja znam. Prijatelji mojih roditelja koji kasnije dovode decu snime me šta radim pa im prenesu. Nekad plačem, nekad sam uz vaspitačicu. A šta da im pričam kada su me ostavili. Ja im to nisam tražio. Meni je bilo dobro i kod bake i deke. U početku su me ostavljali samo do spavanja a sada prođe i doručak, i ručak, i spavanje, i užina pa tek onda dođu. Nemoram im ni reći da sam plakao, oči me izdaju. Muke moje i temperaturu povišenu sam dobio.
Ne ide mi se ali mama samo odmahne glavom i kaže: " I meni se plače i ne ide na posao ,pa moram". Pa, kad se mora......